Na vrhovima prstiju
Visoke štikle ili ravna obuća. Suknja ili pantalone? Majica ili košulja? Svaka žena ima svoj favorit, ali baletska suknjica – ona je kod većine bar u jednom životnom periodu neprikosnovena. Retke su devojčice koje nisu maštale da pod svetlima reflektora ili ispred nepreglednog niza ogledala naprave piruetu. Cveće i frenetični aplauz na kraju se podrazumevaju. Ašhen Ataljanc je taj san ostvarila i zaokružila ga ulogom mame.
Ašhen Ataljanc ima 42 godine i 26 godina uspešne domaće i svetske karijere. Baletsko umeće, koje su kritičari širom sveta predstavljali kao “čudo neoklasične igre”, “senzacionalno, emotivno, harizmatično, ubedljivo i tehnički besprekorno”, pokazala je poslednji put na sceni pre šest meseci. Ovih dana svoje ogromno iskustvo i znanje prenosi na učenice u svojoj baletskoj školi i očekuje da uskoro ponovo (već ima trogodišnju Ani) postane mama.
Dok ulazimo u salu, na trenutak pomislim da sam se informacijom o njenoj trudnoći zbunila. S leđa, dok s rukama na bokovima drži pažnju svojih učenica, izgleda potpuno isto kao ranije. Zetgnuta ramena, prava leđa, vitke savršeno oblikovane noge… Slika balerine kakvu većina devojčica ima u glavi dok mašta da je jedna od njih. Čas počinje i devojke završavaju poslednje pripreme. Nameštaju trikoe, zatežu trake na špic baletankama… Mislim o njihovim stopalima koje svakog dana trpe pritisak, mislim o njihovim mišićima koji pucaju od umora, kolenima na koja su se ko zna koliko puta dočekale iz skoka… Većina pomenutih devojčica o tome ne misli. Ja imam priliku da pitam: “Vredi li?” I to nikog drugog do jednu od najznačajnijih balerina današnjice.
Na baletskom času
Svoje prve baletske korake Ašken je napravila u Pančevu, a zatim se školovala u Beogradu, gde je završila Baletsku gimnaziju Lujo Davičo. “Prvog časa se ne sećam, ali sećam se početka i tadašnjih igračica, solistkinja Narodnog pozorišta koje su mi prišle sa mnogo ljubavi i entuzijazma. Doživljavale su nas kao male ljude, kao male igrače, a ne samo kao đake. Mislim da su one vrlo odgovorne za ovo što danas radim”, priča Ašhen i dodaje da je brzo prihvatila baletsku disciplinu. Nikada se na času baleta nije pojavila sa neurednom punđom, a ni prepodnevna ni popodnevna nastava joj nije bila naporna. “Imali smo predmete kao što su klasičan balet, savremena igra, klavir, gluma i karakterne igre, duetne igre”, seća se Ašhen i dodaje da joj je najteži predmet bio klavir. Uz časove, pronalazila je vreme i za probe u Narodnom pozorištu, na čijoj sceni je zaigrala sa 16 godina, već sa 17 nastupala je kao solistkinja, a u 21. ponela je titulu primabalerine.
Odustajanje nije opcija
Dugi baletski časovi koji počinju gracioznim poklonima, a završavaju aplauzom, uvežbavanje koraka i pokreta pred velikim ogledalima za baletskog igrača samo su deo umetničkog stvaranja. Ašhen Ataljanc vežbala je po deset sati dnevno. Nove predstave je pripremala na turnejama. Igrala je po 25 predstava za samo mesec dana. Operisala je oba kolena, a dešavalo se i da joj prokrvare prsti. Međutim, baletsko igranje nikada nije doživela kao žrtvu. Naprotiv. Igru poredi sa večitom borbom i citira Rubena Papijana, koji je rekao da u ratu niko nije bio u depresiji. “Vi se osećate živim. Vi se osećate prisutnim. Osećate se slobodno. Balet je spoj vrhunskog sporta i umetnosti, a igrač nema vremena da zapadne u depresiju. Moje depresije su uglavnom trajale jedno veče. Ujutru ulazite u baletsku salu i zaboravljate sve negativno”, objašnjava naša sagovornica i dodaje da umetnik koji sanja velike snove mora da probija granice kada se oseti sputanim. Ašhen je 1993. godine napustila kuću u kojoj je ponela titulu primabalerine. Otvorila je vrata Državne bavarske opere u Minhenu, a nekoliko godina kasnije i Berlinske državne opere. “Ne mogu da razumem igrača koji sedi 25 godina u jednoj kući, pogotovo u kući kao što je bilo Narodno pozorište 90-ih godina”, objašnjava Ašhen i kaže da, kada u vašoj kući ne možete da napredujete, jedini način je da iz nje odete. Njenu karijeru obeležili su nastupi širom sveta. Nakon što je “završila” s klasičnom igrom, otisnula se u svet savremenog pokreta i šest godina igrala je sa čuvenom trupom Aterbaleta.
Stalno na testu
“Baletski igrač mora neprekidno da se dokazuje. Morate uvek da budete besprekorni u poslu, vredniji od drugih. Morate dobro da izgledate i da budete lepo obučeni. Dešavalo mi se da me pre nego što zaigram odmere kako izgledam jer dolazim iz neke Srbije o kojoj se priča najgore”, objašnjava Ašhen. Ugovor s najvećim operama i pojavljivanje čak i u poslednjim redovima na sceni za baletskog igrača jeste prestiž, a dokaz vrednosti je kada se izborite za svoj status. Ašhen Ataljanc bila je solistkinja Berlinske opere. Pošto se umorila od kostima, klasičnog izraza i borbe u, kako kaže fabrikama, koje imaju mnogo igrača, a svaki od njih je zamenjiv, zaigrala je koreografije Maura Bigonzetija. Svi članovi trupe Aterbaleta imali su ravnopravan položaj, a baletsko umeće oživljeno u predstavama San letnje noći, Božanstvena komedija, Les Noces, Kazimirove boje i mnogim drugim predstavili su na svim kontinentima. Organizacija i saradnja bile su savršene. Svaki nastup pratili su supervizori, koji su sutradan u baletskim salama pomagali igračima da isprave greške i zadrže ono što je bilo dobro. Međutim, i u ovoj kompaniji igračima svakog proleća malo zalupa srce. “Tamo se ugovor potpisuje na godinu dana i svake godine, kad dođe vreme, imate razgovor sa direktorom. I svaki put kada uđete u kancelariju, vi ne znate šta će vam on reći. Da li je recesija, da li stranci idu kući, da li je zadovoljan, koliko je zadovoljan, šta očekuje od vas, šta vi očekujete od njega”, dodaje naša balerina.
Vera u sebe
Iako je devetnaest kolega iz trupe Aterbaleta doživljavala kao porodicu i o njima govori sa mnogo emocija, došlo je vreme da osnuje svoju porodicu. “Odlučila sam da odem jer nisam više mogla da izdržim jako težak tempo, a došla sam u godine kada sam želela da se posvetim privatnom životu, da imam decu”, priča Ašhen. Nakon rođenja ćerke Ani, iz Milana dolazi u Beograd koji joj je tokom 15 godina internacionalne karijere nedostajao i posvećuje se pedagoškom radu.
U Baletskoj školi Ashen Ataljanc šest predavača radi sa decom na časovima klasičnog baleta, hip-hopa, savremene igre, glume. Najmlađi đaci su trogodišnjaci i oni se uče ritmu muzike, a devetogodišnjaci su spremni za upis u prvi razred i za početak ozbiljnijeg rada. Ašhen Ataljanc radi s mladim ljudima koji žele da postanu profesionalci, a uči ih da uvek budu zahtevni prema sebi. “Mislim da je važno da, osim svim tehnikama, naučim đaka da poveruje u svoje neizmerne mogućnosti. Da se ne plaši da želi mnogo, da se ne plaši da želi više od onoga što može. Da veruje u sebe, u svoju lepotu, u svoj dar, da veruje da njegov rad nije uzaludan i da to što provodi toliko vremena u baletskoj sali mora negde da izađe. Želim da neke stvari koje sam ja morala da naučim i osetim na svojoj koži oni shvate odmah. Mislim da bi to bio moj najveći uspeh”, dodaje Ašhen, koja ne zna tačan broj svojih nagrada i profesionalnih priznanja.
